Ono kad je poziv „upomoć“ nedovoljno glasan da bi ga ljudi čuli

Bila je noć između nedelje i ponedeljka, tek što je prošla ponoć. Sedeo sam u sobi za kompjuterom, delom pišući nešto, većim delom bacajući pogled na novosti na Tviteru i Fejsbuku.

Za razliku od većine sličnih slučajeva, nisam slušao nikakvu muziku, što mi je i pomoglo da čujem, u početku pomalo nejasan, ali već nekoliko sekundi kasnije, prilično prodoran muški glas koji je vikao „upomoć!“ iz pravca parkića koji se nalazi tik ispod moje terase. Oslušno sam još neko vreme, misleći da je možda komšija pojačao televizor, ali poziv se još nekoliko puta ponovio, te sam izašao na terasu da vidim šta se dešava napolju.

Nekih dvadesetak metara od moje terase koja je na prvom spratu, u parku prekrivenim snegom do kolena, ležao je čovek.

„Upomoć! Pomozite!“, ponovio je još nekoliko puta.

Ležao je na leđima, tako da nisam najbolje mogao da ga vidim, ali mi je njegova seda kosa koja se nazirala govorila da je reč o starijoj osobi koja je pala na snegu i povredila se.

Na brzinu sam se obuo, obukao jaknu i izleteo napolje. Prišao sam čoveku koji je jaukao i još nekoliko puta ponavljao „upomoć!“.

„Jeste li dobro“, pitao sam ga, plašeći se da li nije možda polomio ruku ili nogu. Prišao sam mu i po izrazu njegovog lica, shvatio sam da će pre biti da je reč o pijanstvu nego o povredi. Ipak sam ga pitao da li je povređen, na šta mi ništa nije odgovorio. Imao je oko 50 godina i ležao je na snegu u trenerci, i raskopčanoj jakni koja mu je skoro potpuno spala.

Rekao sam mu da ne sme tu da leži i da mora da ustane, u čemu ću mu pomoći, na šta je samo odmahivao glavom. Uhvatio sam ga ispod ruku i pokušao da ga podignem, ali njegove noge nisu ni najmanje sarađivale i ubrzo se ponovo našao na snegu. Pitao sam ga gde živi, ali on je samo nešto mumlao, da bi nakon pola minuta, ispružio glavu u sneg i počeo da hrče.

I tu postavljam sebi pitanje, šta da uradim? Na brzinu sam izleteo iz stana, tako da nisam poneo mobilni, a čak i da jesam, Hitna pomoć ne može da uđe u park, već moram nekako da ga prenesem kroz zgradu na drugi ulaz koji je sa strane ulice. Čovek ima stotinak kila i nemoguće je da ga sam prenesem, pogotovu ne po snegu.

U tom momentu nailaze trojca tinejdžera i staju da mu i oni nekako pomognu. Pokušavamo da ga podignemo, ali čovek ponovo ne sarađuje, još jednom pada, ovog puta mu se još dukserica podigla i on, golih leđa, leži u snegu i hrče.

Sa momcima pričam šta nam je čitiniti i odlučujemo da ga podignemo sa snega i za početak odnesemo do ulaza koji je desetak metara od mesta na kom leži. Ne možemo da ga odnesemo u moj ulaz, jer do njega vodi petnaestak snegom prekrivenih stepenika. Podižemo ga, jedan momak ga drži ispod ruku, ja za noge, i nosimo čoveka ka ulazu, dok on i dalje hrče, potpuno nesvestan svega što se oko njega događa.

Ulazna vrata srećom nisu bila zaključana tako da ga unosimo u zgradu i naslanjamo ga na zid nedaleko od lifta. Jedan od mladića zove Hitnu pomoć, ali nekoliko minuta se niko ne javlja, već se čuje operater koji traži da ostanemo na vezi. Čoveka u dva-tri navrata budimo, pitamo ga gde živi i da li bi mogao nekako da ustane, ali on, nakon mumlanja u kom se jedino razume „hvala“, ništa drugo ne kaže i nastavlja da spava.

Momci odlaze i ja ostajem sam sa nepoznatim čovekom u ulazu do mog i pokušavam da smislim šta je najbolje da uradim. Već je pola jedan ujutru i ne mogu da zvonim nekome na vrata, pogotovu što u toj zgradi nikog ne poznajem. Isto tako ne mogu da se napravim lud i ostavim ga da spava u hodniku na pločniku, jer je tu svega možda nekoliko stepeni toplije nego napolju.

Odlazim do stana i uzimam mobilni, kao i rukavice, šal i kapu, jer sam u međuvremenu i sam počeo da cvokoćem. Dolazim do čoveka koji i dalje spava, zovem Hitnu pomoć i nakon minut-dva, konačno se javlja neka žena.

Pomalo konfuzno joj objašnjavam da sam našao pijanog čoveka od oko 50 godina koji je spavao u snegu i nije mogao da se pokrene.

Operaterka mi kaže da će poslati ekipu, ali da moram imati obzira zbog zavejanih ulica i biti strpljiv. Takođe me moli da ostanem pored njega. Svestan sam da nemam drugog izbora i dobijam obećanje da će ekipa stići za 15-20 minuta.

Stojim u zgradi i čekam. Prolazi deset, dvadeset, trideset minuta. Svašta mi prolazi kroz glavu, a najviše pitanje kako bi reagovala neka devojka da se sada vrati kući iz grada i u svom ulazu zatekne nepoznatog muškraca koji stoji nedaleko od čoveka koji leži? Pokušavam da smislim najubedljiviji monolog koji bi smirio njen vrisak, u čemu ne uspevam, ali koji, srećom, nije ni bio potreban jer se niko nije pojavio.

Hitna pomoć stiže nakon 40 minuta. Bude čoveka, koji sada priča malo razgovetnije. Gledaju mu šake koje su crvene i konstatuju da se smrznuo i da će morati sa njima do Urgentnog. Pomažem im da ga unesu u vozilo i oni konačno odlaze, a ja se vraćam kući.

Ponovo sam u sobi i još jednom se osvrćem na celu situaciju, što sam nekoliko puta činio i dok sam čekao Hitnu pomoć. Čovek je ležao u snegu i vikao „upomoć!“. Činio je to veoma glasno i to je sigurno ponavljao na svakih desetak sekundi tokom dva-tri minuta. Ležao je nekoliko metara od zgrade u prilično mirnom kraju. Nije još bilo toliko kasno da se pretpostavi da su sve komšije spavale dubokim snom. Opet, nije bilo ni toliko rano da se pretpostavi da su sve komšije gledale televiziju ili slušale muziku i da zbog toga nisu čuli njegove uzvike.

Bez obzira na sve, samo sam ja izašao napolje. Dok nisu naišli momci u nekoliko navrata sam pogledao ka zgradi, nadajući se da će se na prozoru naći neko ko bi mogao da mi pomogne, ali nikog nije bilo. Čoveka koji je ležao u snegu i tražio pomoć niko nije udostojio čak ni pogleda kroz prozor. Ako i jeste, taj pogled nije trajao duže od nekoliko sekundi.

Prisećam se priče koju mi je jedna drugarica nedavno ispričala. Čitala je rezultate nekog istraživanja po kojem većina ljudi koji se nalaze u stanu i čuju nečiji vrisak ili poziv upomoć, ne reaguju jer računaju na to da nisu jedini koji su to čuli i da je sigurno već neko preduzeo adekvatne mere.

Moguće da podsvesno i ne žele da se udubljuju u problem, jer je lakše ignorisati nešto si samo čuo od onoga što si i video. Kome trebaju nove brige, ljudi inače već imaju dovoljno svojih, zar ne?

Pokušavam sebe da analiziram i shvatam da je vrlo moguće da je i meni malo falilo da ne ustanem. Da sam vrednije radio, da sam bio više udubljen u tekst koji sam pisao, ne isključujem mogućnost da ne bih ustao, i da bi mi samo proletela misao da će se sigurno problem koji je napolju rešiti i bez mog uplitanja.

Ne bih želeo da previše dramatizujem, ali postoji mogućnost da čovek koji je na -10 spavao u snegu ne bi preživeo. Ne bih ni sebe da predstavljam kao nekog heroja. Da nisam sišao, trojca tinejdžera bi mu pomogla, ali sasvim je legitimno postaviti pitanje šta bi se desilo da sam ja slušao muziku, a da su njih trojca odlučila da idu nekim drugim putem?

Kako bi moje komšije reagovale sutra da saznaju da se ispod njihovog prozora smrznuo čovek čije su pozive upomoć čuli, ali su odlučili da na njih ne obrate pažnju? Nekada je suviše lako ušuškati se u malom svetu svog doma i ignorisati sve što je mimo njega, čak i ubediti sebe da nema razloga zašto bi se čovek bavio tuđim životima i problemima. 

Kada su trojica momaka odlazila, zahvalio sam im se što su mi pomogli, na šta mi se jedan od njih samo osmehnuo i rekao; „Nema frke, moramo jedni drugima da pomažemo“. Da, stvarno moramo.